Sećaš li se koliko je sladak i skup poslednji zajednički uzdah?

Nismo se mi preboleli. Odgrlili smo sebe i zagrlili kraj.

A ujutro, oočešljaš kosu na drugu stranu, obučeš kaput koji dugo nisi nosila, par uspomena u džepove, pođeš gde i juče ali nadaš se da ćeš stići pre deset godina.

Uspomene izmisli ti, podsećaj se ni na šta.

U zaborav se ne odlazi, zaborav postaješ baš tu gde jesi, u mestu.

Sve i nikad.

Svet je lako zapaljivo mesto, mi smo naš spalili.

Jedino loše kod sunčanog dana je što ljudi izgmižu napolje.

Neke ljude zagrljaj zaboli više nego šamar.

Od usamljenosti niko nikad nije umro, ali nije ni ziveo.

Neokružen ljudima.

Pre sam bio dosta sjeban. Sjeban sam još uvek, ali bio sam i pre.

Pun sam nekog plača, a kamen.

15 godina mi je trebalo da shvatim da volim iluziju koju sam sam stvorio, a još uvek joj tražim izgovore jer ne mogu da prihvatim da sam tolika budala.

Ma, dobro sam.. dugo već.

Mrkli je dan.

يقبرني