Израњавају те људи ,па се нуде да видају ране... Максе !

-Како си ? -Тебе ћу да питам...

Храброст је већа лудост, када је у двоје...

Осмех се сам намеће,када се сетиш ,зашто си пошашавио...

Станице су неке незаобилазне ,ма колико се трудили да до њих не стигнемо...

Колико пута човек мисли да је окренуо нови лист. А оно се само жеља заталасала...

Кад су вас последњи пут похвалили ?

Срљањем постижеш управо оно што душмани прижељкују...

Данас је чудно само бити зачуђен,колико смо на све огуглали...

Разочарење је веће ,кад жеља нема ништа прече...

Неукус нам је одлучно одевен.

-Блисташ! -Чистило се по архивима душе ових дана.

Чуће се. Крај вица.

Памет без лудости и не значи пуно.

Нема нерешивих проблема ,него људи.

Како си ти побегла. Али, сустигле те године пуне празнине...

Река без повратка,а људи и даље пливају узводно...

Људи свашта лапрдају. Ја ћутим. Не желим да им кажем да сам то знао и пре њих,али ето... Ћутање се увек показало исправним,ма шта ко мислио.

Љубав према абровима,јача од свега.

Што пре схватимо да је све привремено, вечно ћемо бити спокојни.