Pretvaranje žabe u princa je - bajka. Pretvaranje princa u žabu (figurativno) je - stvarnost i neminovnost koja, vremenom, bezuslovno nastupa...

Sama na klupi u parku, pod kišobranom. Čekam. Sitne kapi pucketaju. I sva sam nekako - u kadru... (Tako neki pojavni oblik rane jeseni...)

Jesen sam uvijek zamišljala kao dekadentnu stariju damu sa džinom u ruci , šeširom kojim često sakrije cinični osmjeh, na momente melaholičnu, na momente lucidnu, bolno iskrenu i mirnu. Jer zna šta je na kraju puta, a ipak se osmjehne iskreno, tu i tamo.

Nešto - da me uči strpljenju, a da me pritom ne iznervira do izbezumljivanja 🦕

Kad prolijem piće i prospem kokice po sebi od smeha, bolja sam za meru upravo tog trenutka... Fleke su nebitne.

Mlađa za tri -četiri neprimerene odevne kombinacije

Od izlagačkih postavki, danas izdvajam: - Najlepši štand, a ispred njega - bara... (I tako ti trenuci, a od njih - ceo život, dragi moj...)

Ne pitam nikada da li ogledalo deformiše odraz i zašto od ljudi koji me površnije poznaju još jednom (*do sada - 6 puta) na poklon dobijam knjigu "Žene koje trče sa vukovima".

Za negu i podršku Samoći koja mi je preko potrebna i koja me oplemenjuje - biram neke već skoro zaboravljene hotele s tradicijom i pričom koju malo gostiju zna, s umetničkim slikama u holu, starim tepisima u hodnicima i vratima soba koja se otključavaju običnim ključem...

Samoća negde gde je sve kao iz bajke koju ste sami izmislili u detinjstvu - je lekovita...

Ljudi se svađaju, brinu i planiraju, ja upravo izlazim iz destilerije i ne bih nigde, nikome i ničemu bilo šta oduzela, niti dodala 🎶🎵🎶🎵🎶

Prerasla sam razgovore. O predavanjima - i da ne govorim...

"U paklu veliki vo košta samo jednu paru..." (~ literatura, izvodi iz zapisa tradicije starih naroda ~)

Još uvek se održavam na površini sopstvenih planova. (Ljudska snaga ima različite pojavne oblike.)

Prelazak državne granice je nešto poput prelaska praga neke nove kuće. Uvek. (Ponoć je prošla. Pakujem se. U zoru krećemo. - Sreća svakog "Srećan put" je posebna sreća!)

Krunisana u vremenu u kome se Put Kojim Se Ređe Ide pretvorio u Put Kojim Ne Ide Niko Osim Mene 🥂 👸

Jednom ću zadremati u kancelariji, pred istim ovim monitorom što zrači, u neko sumorno jesenje popodne, poput ovog današnjeg, i probudiću se u proleće pred penziju. Pola radnog veka da spakujem u san, pa da završimo slavno... (Eto, tako neke misli pred kraj radnog vremena...)

dan peva. ljudi ne primete

Trag ti dodirnem beskrajni.

Najnežnije se vole oni koji, zapravo, boluju od međusobnog nedostajanja. Dugotrajnog i teškog.